• English
Narodne umotvorine

Смрт Јова Деспотовића

Разбоље се Деспотовић Јово
У Сријему у тој земљи равној
У лијепу селу Купинову,
На смрт је се Јово разбољео
Па дозивље слугу Милутина:
"Милутине, вјерна моја слуго!
"Ти упрегни коње у хинтове,
"Пак ти трчи, штогођ брже можеш,
"Крушедолу б'јелу манастиру,
"Те ми зовни мог рођеног брата,
"Мога брата, Максима владику,
"И кажи му, ништа Не затаји,
"Да сам се ја на смрт разбољео;
"Пак оданле окрени хинтове,
"Трчи брже мјесту Беркасову,
"Те ми зовни моју стару мајку,
"Стару моју мајку Анђелију,
"Ал' њој Немој право казивати,
"Да сам се ја на смрт разбољео,
"Већ јој кажи од мене поздравље,
"Да се ја сад на војску опремам
"Преко мора за девет година,
"Па је зовем, да ме благосови."
То је слуга хитро послушао,
Те упреже коње у три реда,
Оде право дивну Крушедолу,
Те казује Максиму владици,
Да се Јово на смрт разбољео,
Пак оданле окрену хинтове,
Оде право мјесту Беркасову,
Те казује мајци Анђелији,
Да се Јово на војску опрема
Преко мора за девет година,
Пак је зове да га благосови.
Вели њему мајка Анђелија:
"Милутине, наша вјерна слуго!
"Причекај ме три бијела дана,
"Док ум'јесим бијеле колаче
"И док спремим танане кошуље,
"Да понесем на дар моме Јову."
Ал' говори слуга Милутине:
"Ој Бога ми, госпо Анђелија!
"Јово тебе чекати не може,
"Јер је њему хитна књига дошла;
"Већ понеси у брашну колаче,
"А кошуље у бијелу платну."
Од ина се мајци не могаше,
Веће спреми у брашну колаче,
А кошуље у бијелу платну,
Паке сједе у лаке хинтове,
Отидоше преко Ср'јема равна.
Кад су били близу Купинова,
Око двора слуге гологлаве,
А пуштени коњи по ливади
Без седала и без покроваца,
Нит' се чују бубњи ни свирале,
Нит' се вију алаји барјаци;
Тад' говори мајка Анђелија:
"Милутине, наша вјерна слуго!
"Кад се Јово на војску опрема,
"Што му слуге иду гологлаве?
"Што с' пуштени коњи по ливади
"Без седала и без покроваца?
"Што не бију бубњи и свирале?
"Што с' не вију алаји барјаци?"
Вели њојзи слуга Милутине:
"Драга госпо, мајко Анђелија!
"Ваља да је господар на ручку,
"Па у здравље пије рујно вино
"И за срећна пута Бога моли,
"За то су му слуге гологлаве;
"Што су врани коњи по ливади
"Без седала и без покроваца,
"Пуштени су да се понапасу,
"Спремају се далек' путовати;
"Бубњи били, пак су и престали;
"Вијали се алаји барјаци,
"Дуну вјетар од Фрушке планине,
"Па барјаке земљи положише."
Кад су били пред бијеле дворе,
Ту се мајка јаду досјетила;
Кад уљезе у бијеле дворе,
Ал' се Јово са душицом бори,
Више њега Максиме владика,
Чати брату самртну молитву.
Кад то виђе мајка Анђелија,
Закукала, кано кукавица:
"Јао Јово, моје ране грдне!
"Што ће, Јово, Сријем земља равна?
"Што ће, Јово, твоји б'јели двори?
"Што ће, Јово, твоји врани коњи,
"Врани коњи и сиви соколи?
"Што ће, Јово, твоје пусто благо?
"Што ће, Јово, твоја вјерна љуба?
"Што ће, Јово, твоја стара мајка?"
Тад' се Јово из мртвих поврати,
Па мртвачким проговара гласом:
"Сријем земља стећ' ће господара
"Ил' бољега, или ће горега;
"Моји коњи и сиви соколи
"И бијели украј Саве двори
"Моме брату Змајогњеном Вуку;
"Моје благо мојој старој мајци,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Моја љуба, ал' је рода туђа,
"Она ме је често опадала
"Моме брату Максиму владици:
""Деспот Јован ходи по Сријему,
""Те он љуби младе и ђевојке;" "
"Ал' ни њојзи жао не учин'те:
"Подајте јој три товара блага,
"Нек се рани, док је срећа нађе."
То изусти Деспотовић Јово,
То изусти, а душу испусти.